Duško Novaković

Bitke su završene, pa šta onda...

Mir, to su sad opet matematičke zapetljancije
Između bruto i ostvarene neto zarade
Poljoprivrede, industrije, zanatskog sektora
I mnogo čega, u zavisnosti od smernica vlade

I od procenta odvojenog iz igre na loto
Zavisi, uočeno je, mirnodopska klima
Kao i brzina zbrinjavanja beskućnika
I siročića i ljudi sa telesnim oštećenjima

Naravno, i od revitalizacije svakog mesta
Gde borci, pali za našu milu otadžbinu
Potrebuju, ko i protivnički, svoj mrtvi komfor
Jeste, propisanu dubinu i propisanu širinu

Naravno, malo ćemo trgovati, cenkati se, ali
Nastojati da se ne preteruje u tome –
Jer mrtvi su pripali božjem delokrugu. I tačka.
A mi, po svemu izgleda, ama baš nikome.

Mesarnica

I muve koje kad slete na celofansko staklo
Samo što ne uzviknu razočarano:
Hoćemo pravu narodnu biblioteku
Sa svežim izdanjima mesa! A ne praznu prosekturu!

Lišće

Tišina bi postala bolničarka koja ne zna, takođe uspaničena
Kojim pravcem da se uputi, kome prvo da pomogne
I dobro je što ega padaju u razmacima, kao suvo lišće.

Izjava o novcu

Sadi fundirane blokove. To novcu stvara probleme
I tera ga da bude iščašen
A jednom će nas novac masovno poubijati kao stoku.

Zovu ga Isusovim imenom,
Mučenog dečaka

Ispod njega asfalt vrije
Iznad, oblaci škripe
Jezivo je i za narikače

Viču mu: ustani, kaži a
Oplakuju ga, četkama ribaju
Komad po komad sastavljaju
Kroz prste on klizi kao jegulja

Ako si od njegove vrste
Ako si brat, ljubavnik, obožavalac
Ako si učenik od ovog sveta
Možda ćeš umesto njega
Urliknuti s kontinenta na kontinent:

Samo ne teglenje balvana, majko
Samo ne zakivanje eksera
Samo ne uznošenje pred izelicama

Neću da idem kod oca, tamo u stratosferu, daleko
Neću da odem od tebe
Od tvog sutlijaša sa cimetom, majko

Neću da me otac stalno pita
Gde si ti, barabo jedna, izrode, slinavi i magarče
Hiljadu godina je prošlo otkad si otišao od kuće

Grde ga i tuku mašicama, a on za inat
U pravcu majke peva. Mučeni dečak.

Kraće

I ne svaki dan, pretežno utorkom
I ne punog stomaka đuveča
Biću probirljiviji kad budem uzimao
Stihove iz škrinje poezije

Nastojaću da ih razume i čistač ulica
I oblaci, i trava, vetar
I stena koju more neprestano šmirgla
Neću lagati da me nežnost maslačka baca u očajanje

Raščistiću sa sobom i u sebi raščistiću sa svojim ja
Nikakvih više rasprava na temu
Zašto se još ne predajem
Hoću da živim svaki dan ravnopravno.

Slavni

Promiču na ekranima naši lokalni dijalekti za cveće, šare na ćilimima
I pregačama, figura seoskog provodadžije, pop koji se vraća sa sahrane
Mali smo i sve se zna, i ko koga jaše, i ko tuguje i ko zbog bruha
Stenje na klozetskoj šolji, i ko mljacka nad teglom sa slatkim od kajsija

O, ne ostavljaj nas, dragi Gospode, ne sklapaj knjigu utisaka, nemoj sad
Sad kad smo postali slavni u svetu, kad Pentagon brine o nama.

Hit

Nisam mogao da izdržim tvoju, očigledno
Apsolutnu žensku posvećenost njemu
A za mene ništa, sem glupog pitanja: pišeš li?

Odbrusio sam bez pardona: Bukovski!
Idi, brate, u kupatilo, tamo se igraj sa pužićem
Strašno me dekoncentrišeš, splašnjavam

Inače ću zaspati i sanjati kako ti stojiš
Sam u neposećenoj, olajisanoj knjižari
Okružen celim tiražem svojih nerasprodatih knjiga.

Duško Novaković